Na današnji dan, pre tačno četiri godine, u 49. godini preminuo je čuveni srpski glumac Nebojša Glogovac. Kako se pisalo, kasno je osetio simptome kancera na plućima, a bolest je za samo dva meseca toliko uznapredovala da je glumac izgubio bitku. Agresivan kancer pluća koji se “rodio” u njegovim plućima, brzo je matastazama napao i njegovu jetru zbog čega nije mogao da se operiše uprkos svim naporima lekara.
Kako vreme odmiče, njegovom ocu, proti Milovanu Glogovcu, sve je teže.
– Jeste muka, jeste žalost, jeste bol, neprebol… ali kada i danas stižu reči odasvud: Nebojša se nikad i nigde nije obrukao – to vam daje snagu da u molitvi i veri koju je i on živeo, nadvisite ličnu patnju. Molitva je najbolji lek, uteha i nada. Pre svega vera da je on sada sa Bogom živim, istinitim. Da je u boljem svetu od onog koji je ostavio – priča prota Milovan Glogovac, otac Nebojše Glogovca.
– Kojoj slici, kojem razgovoru, čemu se sve ne vraćam? Svaka slika je tu. Živa. Ne znate šta čovek od toga može da izdvoji. Sve je vredno. Sve je deo života. Sve je veza… Vi pitate: U kakav čvor je moguće stegnuti srce da sinu, bez jauka, držite opelo? Moj jedini odgovor je – molitva. Ona je najbolji lek. Najbolja terapija. Ako je nema onda je jauk. Onda je beznađe. Očajanje. A jesmo li isti ljudi posle nesreće? Kad se poremeti red, onaj koji je ustaljen, da sahranjujemo, što kažu ljudi, po redu, pa se suočimo sa sudbinom da sahranjujemo decu… To jeste muka, to jeste tuga, nema je veće. Nema veće nesreće. Ali molitva pomaže čoveku da na pravi način podnese susret sa takvom nesrećom i sa smrću – kaže prota Milovan Glogovac.
On se prisetio i tog 9. februara 2018.
– To je bilo nekoliko sati pred Nebojšinu smrt. Tog popodneva, tog četvrtka, on je bio podosta u lošem stanju. Trebalo je da primi i drugu hemioterapiju. Uz njega je bila njegova supruga Milica. Ona je bila stalno sa njim. Sve vreme. I ja sam bio sa njim. Smestili smo ga u krevet i nismo tada mnogo pričali. Sestre su mu priključile terapiju i ja sam otišao. Oko osam uveče Milica nam se javila. Kaže nam: “Dobro je podneo terapiju, čak se i šalio sa mnom… U petak oko dva po ponoći”… Bolest je bila jača. Nagla. Za mesec dana ga nam je uzela – ispričao je on.
